Mihajlo Lajšić

Serbian Holocaust

Mihajlo Lajšić, October 8, 2012, Bač

Interviewer: Nada Ljubić | Camera: Dušan Gavrilović | Editing: Nada Ljubić, Dušan Gavrilović | Transcript: Nada Ljubić | Webmastering: Dusan Gavrilović

Transkript intervjua na srpskom jeziku

Ja sam Mihjlo Lajšić.Rođen sam 12.decembra 1929.godine, u Svodni, opština Novi Grad.Otac mi je bio Vaso, inače rudar, koji je sedamnaest i po godina radio u rudniku u Lešljanima. Majka mi je Stoja, rođena Kasap, iz susednog sela Petkovca. Odrastao sam u porodici gde nas je uvek bilo od 12-oro do 14-oro u kući. Osnovnu školu sam pohađao u Svodni i svaki dan sam pešačio oko pet kilometara do škole i nazad.Školu sam završio 1941.godine, u junu mesecu, i imam svedočanstvo iz toga vremena.

- Nezavisna Država Hrvatska?

Da.Ovo mi je mati sačuvala, iako je bio rat i sve izgorelo. Ona je to na neki način sačuvala i to je neki dokumenat iz tog vremena.
Taman sam završio školu i onda je počeo ustanak u tim našim krajevima protiv fašizma, protiv te Pavelićeve države.Prvih dana 16.avgusta 1941.godine ustanka otac mi je poginuo, i dva moja strica su poginula istovremeno.I sve što je moglo da izgori od objekata i stanja [imanja] sve je izgorelo.

- Da li to znači da su oni učestvovali u nekom napadu na ustaše ili su, naprotiv, ustaše upale u selo?

Ustaše su išle iz dva pravca i palile sve od reda.Oni [otac i stričevi] su se od jednih sakrili, a drugi su, sa nekog brda koje se zove Gradina, videli gde su se oni sklonili.Opkolili su tu špilju i onda je došlo do puškaranja. Moj otac je imao neku civilnu pušku, kratku, a stric je imao neki mali pištolj -- jedan stric, a drugi stric je bio stariji i imao je tada 75-80 godina.

Mi smo našli čaure od te puške i tog pištolja.To je znak da su oni pružali otpor.Pokušali su i da pobegnu, ova dvojica, moj otac i stric koji je bio mlađi.Oni su iz te špilje izletili i ovi su ih dočekali – imali su obruč okolo, tako da su ih tu ne samo ubili, nego i izmasakrirali. Pošto je mati bila u porođaju, upravo je bila rodila najmlađu sestru, ja sam bio izbegao u jedno selo prema Prijedoru, koje se zove Dragotinja.Drugog dana sam pošao da vidim da li je nešto od našeg stanja ostalo – čulo se da je to sve spaljeno.

Kad sam prišao blizui sela, video sam da se sa tih zgarišta diže dim i da nema ništa. Kad sam naišao pored tog mesta na koje su se oni bili sklonili – tu je bio i bunar sa kojeg smo nosili vodu za piće – onda sam video da je tu sve krvavo, da je svuda okolo krv, i onda sam znao da se nešto dogodilo.Kad sam išao prema kući bliže, onda sam u voćnjaku primetio humku i krst.A moj brat od strica, Rajko, koji je od prvog dana bio u partizanima, on je tokom noći dolazio i našao je njih mrtve tu.Onda je našao tri čoveka i uz njihovu pomoć ih sahranio tu u voćnjaku.

Kad je sve to prošlo, mi smo se vratili kući.Pokušavali smo da nekako taj život organizujemo – koliko se može. Bilo je nešto stoke koja je lutala po njivama, jer je sve to izgorelo. I tako je život tekao u tim ratnim uslovima do te čuvene Kozarske ofanzive – mislim da je bila druga polovina meseca maja 1942.godine.

I mi smo se pred naletom te nemačke vojske i Pavelićevih ustaša – kao i svi drugi – povlačili prema Kozari.Ušli smo u Kozaru. Kozara je bila blokirana i mi smo tu proveli skoro mesec dana u šumi, u zbegovima. Pokušavalo se i bilo je proboja fronta. Neko je uspeo da izađe iz obruča, a neko nije.Kad je Kozara konačno pala i oni ušli u Kozaru, Nemci i ustaše su tu čitavu masu sveta gonili pred sobom. Tu je bilo i jako mnogo ranjenika, partizana, koji su bili potovareni u zaprežna kola da bi bili izvučeni iz obruča. Oni su ostali i svi su pobijeni na nosilima, u kolima, i tako.
Mi smo iz Kozare, preko nekih sela između Kozare i Prosare – Vojskova je bila prvo selo, pa Bijakovac, pa Pucari, pa Rakovica – i onda su nas preko Prosare doterali u selo Draksenić, ispred Bosanske Dubice.

Odatle je ta čitava masa sveta sa vojskom okolo produžila preko mosta na Uni i iz Bosanske Dubice prešla u Hrvatsku Dubicu. Tamo su nas oterali u jedan već pripremljeni logor. Kasnije sam saznao, a i istorijski je poznato, da su to bili Cerovljani.
Logor je bio u žicama i bio je ispregrađivan, pa su tu odvajali muškarce, mlađe žene i devojke, uzimali malu decu koja su imala do 2-3 godine – otimali su od majki.

Moja sestra je sačuvana zato što ju je mati zatrpala u neke dronjke i, kaže, pritisla joj ruku na usta da ne zaplače – i oni su prošli, pokupili što su pokupili i ta se deca nikad nisu vratila.Ja sam posle čitao u novinama i u knjizi kad je bilo suđenje Ljubi Milošu, tadašnjem komandantu logora u Jasenovcu, da su sva ta deca kao vrećice pobacana kroz prozore u neku školsku zgradu i da su poskapala tamo – poumirala.
Mi smo tu bili nekih … desetak dana, ja ne mogu tačno da kažem, ali znam po majčinom pričanju da smo 12.jula, to je Petrovdan, doterani u Dubicu.To sam dobro upamtio.

- Ko je sve bio od vaše porodice tu, ako možete da kažete imena i uzrast?

Pa, bila je moja majka Stoja koja je rođena 1900.godine, ja – rođen 1929.godine, sestra Miljanka rođena 1932.godine, sestra Vukosava rođena 1937.godine, i sestra Dara rođena 1941.godine, nedelju dana pre nego što je otac poginuo.

- Ona tada još nije imala godinu dana?

Bila je stara samo sedam dana kada je otac ubijen,a nije imala punu godinu dana kada je u logor oterana.
Posle toga su nas skupili i potovarali u vagone za stoku. I to je bio jedan veliki transport od jedno dvadest do trideset vagona. Transport je krenuo i nismo dugo išli – stali smo na jednoj stanici i tu smo ostali jedno 5-6 sati. Ja sam kroz prozor vagona pročitao da piše “Jasenovac”, ali tada niko od nas nije znao ni šta je Jasenovac ni šta u njemu ima.Mi smo tu stajali nekoliko sati i onda je voz krenuo dalje. Prošli smo pored još jedno dve-tri stanice pa je voz opet stao, pa je opet krenuo. Izgledalo je da se vraćamo nazad, ali mi se u stvari nismo vraćali nazad, nego smo stigli u Novsku i iz Novske smo nastavili prugom prema Zagrebu i prema Dugom Selu.

Kad smo stigli do Banove Jaruge već je bila noć, a kad smo osvanuli i kad su nas počeli istovarati, videli smo da na stanici piše “Grubišno Polje”.
Tamo smo opet odvedeni u već pripremljeni logor, ograđen žicom, na nekoj poljani, blizu neke šume, sa onim čekama u kojima su stražari bili sa oružjem.Tu smo bili nekoliko dana.Hrana je bila nikakva.Tu je bilo jako puno dece. Svaki dan je bilo umiranja jer nije bilo hrane ni kad smo bili u šumi u Kozari ni u prethodnom logoru…Nešto su nam tamo davali sa kazana, nešto skuvano, retko.Nije to nikakva hrana.Tako je i tu bilo i onda smo imali uglavnom te trbušne bolesti. Uopšte, higijenski uslovi su bili nikakvi.Vaški je bilo…! Mi nismo imali šta drugo da radimo nego da po danu poskidamo sve sa sebe i trebimo se od vašaka.Uslovi su bili totalno nehigijenski.Jedne noći udari jedna ogromna kiša, neka provala oblaka, i mi smo poustajali i stajali onako jedno uz drugo,tu na otvorenom prostoru. Kad je kiša stala, onda je došlo neko pojačanje tim logorskim stražama i onda su nas odvezli u neku gimnaziju.Kažu da je to bila gimnazija – zgrada sa jednim većim dvorištem, sa nekim praznim prostorijama i praznim učionicama ... Tu je malo postavljeno slamom i onda su nas tu sklonili i onda smo tu bili u Grubišnom Polju, u toj školi.

Onda se jednog dana pojavila jedna grupa ljudi, došli su tu ispred te školske zgrade i nešto su se objašnjavali. Mi smo to gledali kroz ogradu. Dugo su se oni objašnjavali tamo sa njima i na kraju – šta je bilo šta nije – ali, počeli su da nam donose hranu, kuvanu hranu: boraniju, pasulj, krompir, kiselo mleko, hleb.Stražari su ih pustili da nam to podele.

- A to je bilo objašnjavanje između civila i stražara?

Da, to su bili civili, verovatno neka organizacija, neko je to organizovao. Uglavnom su nam doneli hranu i to velike količine hrane.Dolazili su sa onim zaprežnim kolima i iznosili velike šerpe i lonce, kante pune mleka i to su nama podelili.Mi smo bili gladni. Dobro smo se toga najeli, a osim toga, napunili smo i neke porcije, šta je ko imao, i ostavili nešto i za kasnije. Ali, onda je došlo zlo božije od proliva i – šta ja znam – nekih stomačnih bolesti.

Posle su tamo doterali neku burad za parenje, čišćenej odeće od vašaka.Poskidali smo sve što se moglo sa nas skinuti i svako je svezao svoju odeću u zavežljaj ubacio tamo da se pari od tih vaški, od ušiju.Posle nekoliko dana nas sve popišu i u kola – idemo u neko selo koje se zvalo Gakovo.Tamo nas rasporede po kućama.Ja sam bio jedno 10 dana sa majkom u istoj kući jer nisam mogao da hodam.Bile su mi noge bolne i otekle od prehlade i putovanja – mogao sam samo da ležim ili da sedim i držim noge podignute na nešto.Onda su mi stavljali neke obloge i parili mi moge. Kad sam to zalečio, onda sam raspoređen kod jednog čoveka koji je bio dobio kuću jednog od srpskih dobrovoljaca koji su proterani 1941.godine.
Kod njega sam i ostao.On je bio po narodnosti Hrvat i, po njegovoj priči, doselio se iz okoline Ljubuškoga.Isto tako, po njegovoj priči, jedan sin mu je bio u ustašama, a jedan u domobranima, i on je kao zaslužan čovek dobio kuću srpskih dobrovoljaca koji su proterani samo sa onim što su mogli da ponesu u rukama.Sve ostalo je njemu pripalo.

Posle mesec dana ili nešto više, ponovo su nas pokupili sve, opet potovarili u vagone i – istovarna stanica je bila Velika Pisanica, srez ili kotar – Bjelovar.Odatle su nas dalje transportovali zaprežnim kolima i mi smo došli u selo Bačkovica, uz samu planinu Bilogoru.I tu smo opet raspoređeni po kućama.Ja sam bio u kući Tome Knezića.On je imao dva sina, dve snaje i četvoro unučadi, i baba i deda – on je bio kao starešina kuće.I tu smo se nekako zadržali.Ja sam gonio krave na ispašu na neku livadu na kojoj je porasla nova mlada trava posle kosidbe.Spavao sam u štali u kojoj je bilo šestoro konja.Ujutro rano sam radio sve one poslove u štali – čišćenje konja, napajanje, hranjenje. Onda sam išao na doručak i posle toga gonio krave na ispašu.To je bio neki moj posao.

Jednog dana je došao neko iz vlasti – da li je to bio seoski knez, da li još neko bio,ne znam.Uglavnom, oni su došli sa kamionom i pokupili svu mušku djecu među nama izbeglicama, Bosancima – svu mušku decu od 12 godina naviše.Odevedeni su nekuda.Ko je otišao nikad se nije vratio. A ja nisam otišao na to zborno mesto gde nam je rečeno da se svi javimo, nego sam preko bašti, dok je kasno popodne rominjala neka kišica, ja sam preko tih bašti pretrčao i otišao kod moje majke.Majka je bila raspoređena jedno 4-5 kuća dalje, i najmlađa sestra je bila tu sa njom.

Kad sam ja majci rekao ko me traži i zašto, ona je kazala: “Nećeš ti ići nikuda” Ona ne da da ja idem nikuda.Ona mene skloni kod tog gazed gde je ona bila – na neku senaru.Donosila mi je hranu i ja sam tu bio jedno tri dana i sad više nema – ne mogu biti stalno tu.Onda se ja opet pojavim kod tih mojih gazda.Oni me pitaju “Otkud ti?”. Ja kažem “Vratio sam se.” Posle par dana opet pitaju “Kako se niko nije vratio nego samo ti?” Odgovorim im “Otkud ja znam? Mene su pustili.” I tako sam ja ostao.

A treća kuća od mene je bila kuća jednog ustaše.Zvao se Antun Rabadžija.To je bilo srpsko selo, a on je sam bio Hrvat, i bio je ustaša i glavni policajac u selu.Mati mi je uvek govorila da se čuvam, da ne idem njemu na oko, jer on tu stalno kruži.I ja nisam izlazio nikuda na ulicu, nego samo na njivu i nazad u štalu.

Posle nekog vremene dođe jedan čovek iz susednog sela koje se zvalo Babinac, ali je to selo bilo sa druge strane Bilogore i jedno pet kilometara udaljeno od ovog u kome smo bili.Tražio je nekoga da mu bude sluga, da mu čuva stoku i …šta ja sve znam. Moja mati se bojala, pošto nam je taj ustaša bio tako blizu, da on ne otkrije da ja nisam otišao, da se ja nisam javio kad su kupili dečake. Ona reši da se sa tim čovekom dogovori da ja pređem kod njega. I oni to prijave seoskom starešini, knezu ili kako se već zvao tamo.Mene ovaj čovek natovari na biciklo i odveze me u to selo i ja sam dalje biio tamo.

Inače, kod ovoga kod koga sam čuvao stoku, on je imao mnogo voća, to se stalno treslo i kupilo i ja sam bio sav u dronjcima od pentranja po tom drveću.A kad sam došao kod tog Mađara u Babinac, on me posle par dana odveo kod nekog krojača i naručio mi odelo. Obukao me je od glave do pete.Sa njima sam sedao za ručak. Što su oni jeli, jeo sam i ja. Tu sam ostao negde do novembra 1943.godine.

Onda je jedna žena iz nekog mesta između Kostajnice i Bosnske Dubice saznala da se njena sestra i deca nalaze tu, u Bačkovici.Ona je došla po njih.Dobila je od zvaničnih vlasti neki papir, propusnicu, da može da vrati kući svoju sestru i njenu porodicu.A moja mati je bila dobra prijateljica sa njom.Upoznale su se u logoru i zbližile u tom selu gde smo bili, u Bačkovici.Nekako se sa njom dogovorila da povedu i nas, na naš rizik, pa šta bude.

Ali, ta žena je bila snalažljiva, i imala je dobru procenu.Tvrdila je da ne smemo ići prugom na Bjelovar, na Varaždin, na Zagreb – jer su tu mnogo veće kontrole, nego smo išli vozom od Velike Pisanice do Garešnice, pa od Garešnice do Kutine peške.Pešačili smo oko 24 sata.Ali smo išli jedan dan od 9-10 sati pa do uveče pa smo prenoćili u jednom selu koje se zove Stupovača, negde između Garešnice i Kutine.Onda smo sledećeg dana nastavili put za Kutinu, tu smo izvadili karte, platili voz i došli do Novske. U Novskoj smo preseli u drugi voz i došli do Sunje.Sad čekamo voz koji ide iz Zagreba za Banjaluku. Bila je kasna jesen.Padala je neka kiša i čekaonica na železničkoj stanici u Sunji je bila puna sveta.Sad je odjedared vojska opkolila celu tu stanicu i čekaonicu i sve.Policija ulazi unutra, kupe i izvode sve muškarce od 12 godina pa naviše.Izvode ih napolje.Dok su oni jednog po jednog izvlačili, legitimisali i tako dalje – moja mati i ta žena se dogovore da mene presvuku u žensku odeću.One stanu, njih tri žene i još dece je bilo tu, stanu u jedan ugao i na brzaka meni obuku žensko odelo jedne devojčice koja je bila nešto starija od mene.Ja se presvčem u to, povežem maramu i stanem između njih – kao žensko. Oni [policajci] gledaju i odlaze dalje.Tako ja ostanem sa njima i u vozu od Sunje do Svodne sam putovao u ženskoj odeći.Kad sam izišao na stanici, krenuli smo prema našoj kući koja je udaljena jedno 5 kilometara od stanice.Stigle smo najpre u jedan šumarak, oko kilometer udaljen od stanice. Tu je bila ta ustaška i domobranska postaja – vojska je čuvala prugu i stanicu.Tek kad smo se od njih odmakli, ja se presvučem u ono moje odelo što sam imao i tako dođem do kuće u kojoj sam rođen. Ne baš u tu kuću u kpjoj sam rođen nego je od strica ostala neka zgrada.Ostala je i neka stara kuća koja je isto bila zapaljena 1941.godine, ali nije izgorela.Naložili su vatru u sanduku za brašno i – da li je taj poklopac pao sam ili su ga oni zalupili, ne znam – uglavnom se ta vatra nije mogla razgoreti .Nije bilokiseonika i nije se mogla razgoreti. To se brašno ugljenisalo i tako je ta kuća ostala da nije izgorela.Inače, sve drugo je izgorelo.

I svi smo se mi tu skupili.Inače, ta naša porodica – to su bile tri kuće.Kad je počeo rat, nas je u te tri kuće bilo 28-oro. A, sad? Sad tamo živi njih četvoro.A 28-ro je bilo tada.

Eto, to je taj deo moje priče o ratu, o logoru i onome što je bilo.

- Vi se vraćate krajem 1943.godine kući.Svi ste preživeli.Dolazite na to zgarište gde ipak imate neki krović nad glavom.Šta se događa 1944-e, 1945-e? Kako se živi 1946-e, bez oca, bez imanja, bez muških ruku?

Živelo se, što kažu, od danas do sutra.Bilo je dosta ofanziva koje su išle u različito vreme, u različito doba.Mi smo se sklanjali, bežali. Moj brat od strica, Božo, on je bio 1916. godište. Za vreme Kraljevine Jugoslavije služio je u Kraljevoj gardi.I tako, bio je iskusan čovek.Ja i jedan drugi brat od strica, kome je bilo ime Dušan, mi smo mu pomagali i iskopali smo jednu zemunicu, gde se iz potoka, iz vode, ulazilo u zemunicu. Jer, oni su imali pse tragače pa lako nađu po tragu ljude koji se kriju.A on je bio iskusan tako da smo mi do našeg skloništa dolazili kroz vodu, iz potoka ulazili u tu zemunicu, čiji je ulaz bio maskiran nekim trulim panjem.Tu smo se mi sklanjali.

A ja sam imao jedan cerić, jedno drvo debelo, prečnika skoro metar, koje je iznutra bilo šuplje, istrulilo.I ja sam napravio neke stepenice, onako skovane, i spustio dole.Ako ne mogu nikuda dalje da pobegnem, ja uđem tu, sakrijem se u taj cerić i sačekam da vojska prođe.Drvo je drvo. Niko te ne vidi.Tako sam se nekoliko puta sklanjao u taj cerić, a nekoliko puta sa tim bratom od strica sklanjali smo se u zemunicu.A za tu zemunicu je znala samo njegova supruga kojoj je bilo ime Stana i znala je njegova jedna sestra kojoj je bilo ime Stoja.Osim nas koji smo pravili zeminicu, samo su njih dve još znale za zemunicu.Tu smo se sklanjali.

- Da li znate od kojih ste se sve vojski sklanjali?

Pa najviše je išla nemačka vojska i ustaška, a ovamo 1944.godine su bili i neki kozaci, zvali su ih Čerkezi.To je bila neka opaka vojska.Oni su tu gde su došli i ubijali, i palili, i silovali žene i devojke, sve živo.Sve su radili što ne valja i što ne treba.

Jednom je naišla tako neka njihova jedinica koja je tuda harala i prošla –
koga su ubili – ubili, koga nisu taj je ostao živ i – eto, tako.

Ja sam posle bio aktivan i u omladinskoj organizaciji i u SKOJ-u, sve do našeg odlaska ovamo. Marta meseca 1946.godine smo se kolonizirali ovde.Pošto je to sve izgorelo, nemaš gde da živiš, nemaš od čega da napraviš kuću…

- I nema nikog da ti štetu nadoknadi?

Molim?

- I nema države koja bi nadoknadila štetu?

Pa, nema.I ona država koja je bila – sve je to razrušeno, porušeno i nema veze što je to bila naša država, i bez obzira na to što smo mi bili podanici te države…ali, kad nema – nema. To je bilo takvo vreme.

- Možda je neprijatno da vas pitam, ali da li je vaša majka uopšte imala čime da vas hrani?

Mi smo tamo imali zemlje.Bilo je voća dosta, ostalo je i nešto stoke.To su komšije sačuvale dok smo mi bili u logoru.Bilo je par komada ovaca, jedno dvoje svinja.Oni su to držali i zaklali kad smo se mi vratili.Bila je i jedna krava koja je lutala i tako se i sačuvala.Eto od toga se živelo.

- To je bilo za preživljavanje?

Da. Preživljavalo se.To je tako bilo tada.

- Ali je majka ocenila da tu ne može kuća da se skući ponovo?

Da. Ona je procenila da to ne može, da nema snage, da nema sredstava da se kuća napravi.I onda je tražila da idemo ovamo i mi smo došli i ovde se kolonizirali. Sestre su posle ovde išle u školu.

A ja sam 1948.godine, kad je počela izgradnja Novog Beograda, kao omladinac išao na radnu akciju, u prvoj smeni.

- Šta ste tada tačni radili?

Na izgradnji? Kolica u ruke pa tovari pesak, zemlju.

- Vi ste u stvari zatrpavali močvaru?

Ta močvara …ta močvara…Mi smo imali barake kod Tošinog bunara.Tošin bunar na Novom Beogradu, to je mesto pod brdom Bežanijska Kosa.E, tu su bile barake.A sve dole do Brankovog mosta, sve je to bila trstika, ševar, močvara.Sve je to bilo pusto.Bagerima, takozvanim refulerima, ubacivani su pesak i voda.Voda je opet oticala u Savu, a onda su buldožerima planirali teren.Po tom pesku je onda nasipana zemlja odozgo da se to stabilizuje.Jer vetar nosi pesak.

- Trebalo je nešto da se zasadi?

Da.Mi smo napravili prugu od Bežanijske Kose do one mesta gde su zgrade centralnog komiteta i saveznog izvršnog veća.U to vreme su udarani šipovi u taj pesak i na tim šipovima, na tim betonskim stubovima ko zna koliko dubokim, počela je izgradnja.Prve zgrade koje su se počele graditi bile su ona koju zovu Palata federacije ili SIV, i ona visoka zgrada Centralnog komiteta, i hotel Jugoslavija.To su prve tri zgrade koje su počele tu da se grade.A mi smo gradili prugu i kopali zemlju sa Bežanijske Kose, tovarili je u male vagonete pa se to onda istresalo u kolica, a mi smo kolicima to razvozili i nasipali taj sloj plodne zemlje debeo 15-20 santimetara. Na tome je nikao Novi Beograd. Eto. To je, ovako, priča o izfgradnji. Bio sam udarnik, ako to nešto znači.

- Šta je u vašem slučaju značilo biti udarnik? Danas mnogi ne bi znali šta je to.
Pa to su oni koji su se najviše radom, a onda i u svim drugim aktivnostima koji su se najviše isticali.

- Koliko ste vi morali da prebacite normu da biste bili udarnik?

Pa vidite, prvo brigade mora biiti udarna. Svakih deset dana se proglašavala brigada koja najviše prebacuje normu, onda se ona proglašavala udarnom.Pa može biti proglašena udarnom 2 ili 3 ili pet puta. A mi smo bili dva meseca.Svakih deset dana su proglašavane brigade udarnim.Moja brigade je bila tri ili 4 puta proglašena udarnom.To je bila Prva odžačka brigade, sa Odžačkog sreza.A onda su predlagani pojedinci koji se u brigadi najviše radom ističu, koji prebacuju norme, koji su napožrtvovaniji, koji … Brigada je predlagala i za takve rezultate se dobijala udarnička značka i zvanje udarnika.

Ja dobro pamtim čuvenu jugoslovensku glumicu Božidarku Frajt.A pošto je ona iz istog mesta i pošto ste s njom u izvesnoj rođačkoj vezi, zamolila bih vas da nam ispričate priču o njoj, priču koja ilustruje sudbinu one kozaračke dece koja nisu imala sreću da ih majka čuva kao što je vaša čuvala vas.

Poznati zagrebački list “Arena” je objavila taj napis o Božidarki Frajt.Njena majka je iz porodice Lajšića. Znao sam njenog brata kome je bilo ime Dušan.Ja se i nesećam kad se ona udala, ali moja majka je nju znala nju i govorila je da je ona bila jedna od najlepših devojaka u selu.Ona se udala u Žuljevicu, u porodicu Grubješić.

Kao kozaračko dete, Božidarka je bila u zbegu u Kozari i zarobljena je sa majkom i bratom.Oterani su u logor i kad su ih tamo razvrstavali, kupili decu i rastavljali od majke – ona i brat su oteti od majke.Brat je bio mlađi. Kad su ih oteli od majke, Božidarka je dobro zapamtila majčine reči da čuva brata, da ga ne pušta iz ruku, da ga nikome ne da i da pazi na njega, pošto je ona bila nešto starija.Dospela je u logor u Dugo Selo.Tamo je došla ta porodica Frajt koja nije imala dece.Oni su gledali, merkali koje bi dete uzeli i odabrali su nju.I kad su sredili te papire sa tom logorskom upravom da uzmu nju i došli da je vode, ona je tu njenu buduću pomajku svu izgrebala po licu zbog toga što ju je odvojila od njenog brata.Ona nije htela da se rastane od brata.

Ona se nastanila kod te porodice Frajt i oni su je lepo primili i negovali. Pošla je u školu i često je dolazila kući uplakana.Deca su joj dobacivala da ona nije njihova ćerka, da je ona od nekuda sa strane i šta ja znam. Ona se požali pooćimu i pomajci i oni je smire govoreći da to deca ne znaju, da lažu i ovo-ono.Tako su oni nju smirivali.Kako je rasla, dobijala je sve više informacija da ona nije rođena tu i tako...Kad je zavtšila gimnaziju, onda je sela i kazala toj pomajci “Ja sam sada punoljetna i hoću da znam pravu istinu – ko sam ja i odakle sam”, i tako. A muž od te pomajke je umro.Ova nije imala kuda i ispriča joj da je ona iz logora i da je uzeta kao dete i da je ona, po njenom saznanju, dete roditelja koji su zarobljeni u Kozari, odvojeno od majke i da su je oni iz logora izvadili i usvojili kao svoje dete. Oni su joj dali ime Božidarka kao božji dar, oni su zadovoljni njome što je tako i lepa i pametna i talentovana.Onda je ona tražila preko novina, davala oglase da traži svoju poroicu Ali nije imala odakle da počne.Nije znala ništa.

Kad je upisala glumu na Zagrebačkom sveučilištu, onda se razbolela i otišla u bolnicu. Tu je sticajem okolnosti bila jedna starija medicinska sestra kojoj je ona nekako zapela za oko.Najviše se sa njom družila i kad god je imala vremena, one su razgovarale. I Božidarka njoj poveri da je ona dete sa Kozare, ali da nema nikakvih informacija ko je i čija je.Medicinska sestra ju je pitala da li se ičega seća i ona je rekla da se seća da je kuća bila negde pored puta, da je tu bila nekog drveća pored puta, da je imala velikog psa sa kojim se ona igrala, i tako.

Medicinska sestra ju je pitala da li ona ima neki znak, neki beleg na telu.I ona je kazala da ima jedan mladež na leđima, na plećki, ne znam kojoj tamo.I kad je ona to pokazala i kad je ova videla to, ona počne nju ljubiti i plakati.I sad, ona se čudi šta je.Onda ova njoj ispriča da je ona nju ko zna koliko kupala kao dete malo, negovala, presvlačila. Onda joj ispriča da je ona iz porodice Grubješića, da joj je otac poginuo u partizanima, da joj je stric poginuo 1945.godine u završnim operacijama gore u Sloveniji.A ova žena je bila bolničarka u partizanima i posle rata se zaposlila u bolnici i vanredno pohađala školu i studirala, i završila kao viša medicinska sestra.Ona je njoj, Božidarki, strina, udata za brata njenog oca.

- A je li joj rekla šta je bilo sa majkom i bratom?
Majka je verovatno ubijena negde u logoru ili je tamo umrla.A za brata, pošto je bio mali, nikad ništa nije saznala, bar do vremena kada je ovaj članak o njoj objavljen u “Areni”.Bar do tada, nikad nije …
E, onda kad se to saznalo ko je ona i odakle je, onda se to organizovalo tamo u tom selu, koje se zove Žuljevica, da ona dođe tamo.Ona je došla tamo i slavlje je tamo trajalo dva dana: pekli su se jagnjići i prasići, jelo se, pilo, pjevalo. Ona se slikala u onoj narodnoj nošnji kakva je bila pre rata u tim krajevima, i tako.

- To je bila velika radost za celo selo i zbog toga što je bilo mnogo roditelja koji nisu mogli da nađu svoju decu.

Da.Da.

- Upoznala je neke rođake tamo?

Da. Bila je kući u kojoj je rođena i gde je rasla.Ima tamo neke rodbine, neke strine i tetke i…šta ja znam.I ovamo u Svodni, gde joj je majka rođena.Ali, to je jedna, tako…

- Tipična kozaračka priča?

Jeste.Jeste.Tužna…Bilo, ne ponovilo se…Pa u celoj toj priči, ja mojoj majci dugujem prvo za to što me rodila i odhranila, drugo za to što me sačuvala u logoru, što me sačuvala tamo u Slavoniji kad su kupili dečake –
što nije dala da i ja odem, Ja bih inače oitišao. I treće, u Sunji kad su kupili sve muškarece od 12 godina naviše, u čekaonici železničke stanice – što me preobukla u žensku odeću i onda sam tako došao…Inače…U ovom spisku nestale dece, onih koji su otišli, ima baš jedan moj drugar sa kojim sam ja čuvao stoku, ja kod tog gazde i on kod svog gazde.On je otišao.Ja sam posle rata saznao da se nikad nije vratio. A jednom…U “Politici” je svakog utorka bila rubrika pod naslovom “Oni traže svoju rodbinu”. I roditelji su tražili decu.I ja sam naišao na taj članak gde piše: ”Tubić Vaja traži sina Vojina koji je bio u selu Bačkovica…otišao je…odveli su ga…I pita da li neko zna nešto o njemu.
E sad, ja sam znao, i moja mati, mi smo znali samo da je otišao…da su ga odveli, da je otišao na to zborno mesto i da su ga odveli. I dalje ga više nikad nema.

Click on image to enlarge